Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji je nedavno slavio petnaestogodišnjicu, ocenjivan je kao jedan od najboljih u svetu. Uprkos tome, najavljuju se njegove izmenene, a novi Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Milan Marinović, izabran na predlog poslaničke grupe vladajuće Srpske napredne stranke nakon što je prethodno 10 godina bio predsednik Prekršajnog suda u Beogradu, za VOICE objašnjava koji su njegovi nedostaci.
– Postojeći Zakon o pristupu informacijama ima više problematičnih tačaka koje bi svakako trebalo da budu uklonjene, odnosno zamenjene ili izmenama i dopunama zakona ili novim zakonom, za šta se ja zalažem već duže vreme, upravo zbog značaja izmena. Jedna od ključnih je ta ko je organ koji vrši nadzor. Po Zakonu nadzor vrši Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave preko Upravne inspekcije, ali ga nažalost, u praksi, ono ne vrši. Veoma je mali broj slučajeva gde je Upravna inspekcija uopšte sprovela nadzor. Zbog toga smo došli u jednu apsurdnu situaciju da je ovo možda jedini zakon u pravnom sistemu Repulike Srbije po kojem optužne akte ne podnose nadležni organi, nego podnose oštećeni, u ovom slučaju građani. To ipak ne bi smelo da bude normalna situacija. Mi predlažemo da se ta situacija unormali, iz dva razloga: jedno je što nam treba u Republici Srbiji jedan efektivniji organ koji će da vrši nadzor i samim tim i da izriče kazne u fiksnom iznosu ili da podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. I mi smatramo da bi to trebalo da bude Poverenik. Zašto? Zato što poverenik ima dovoljno iskustva.
Kakvo je vaše mišljenje o izmenama Zakona o dostupnosti informacijama koje bi podrazumevale da se pojedina javna preduzeća izuzmu iz obaveze davanja informacija?
Prvobitni radni tekst Zakona jeste to predviđao. Sledeći radni tekst u koji sam imao mogućnost uvida je predviđao ipak značajno ublaženu varijantu, sa kojom se ja u dobrom meri slažem. Po sada važećem zakonu, organizacije koje vrše javna ovlašćenja podležu zakonu i dužna su da daju informacije. Po prvom predlogu, bilo je da se potpuno isključe i to je nedopustivo. Po ovom sada predlogu, poslednjem koji smo videli ali ne znamo da li će to biti poslednji tekst, dužni su da daju informaciju osim ako bi davanje te informacije moglo da poremeti njihov položaj na tržištu.
Da li onda to može da posluži kao sredstvo zloupotrbe?
Naravno da uvek postoje sive zone. Uzmimo primer tri mobilna operatera: Telekom, Telenor i Vip. Oni učestvuju na nekom javnom konkursu. Telekom podleže Zakonu jer je on organizacija sa javnim ovlašćenjem. Telenor i Vip, naravno, nisu – to su strane kompanije. Ukoliko bi Telekom bio u obavezi da daje neke specifikacije svog poslovnog procesa, cene rada, postupak rada, neke tehničke detalje, on bi bio u slabijem položaju na tenderu u odnosu na Telenor i Vip. Međutim, to svakako ne znači da Telekom ne treba da dâ sve podatke koji se tiču njihove organizacije rada, plata, trošenja sredstava, sprovođenja njihovih nabavki, sponzorisanja i slično. Te infromacije, s obzirom da oni rade sa našim parama, ne smeju da ostanu tajne. E sad, biće tu preklapanja, ali zato je tu Poverenik da po žalbi odluči.
U kojoj ste meri zadovoljni otvorenošću lokalnih samouprava?
Teško je reći. Mi kao drugostepeni organ znamo samo onoliko koliko nama dođe žalbi. To ne znači da neke lokalne samouprave odlično poštuju Zakon, nego možda nema zahteva. Mada, mi dobijamo svake godine, na početku godine za prethodnu godinu, izveštaje. Tako da videćemo sada kad budemo dobili izveštaj u januaru.
Kada građanin traži infromacije od javnog značaja na lokalu, dešava se da tražilac ali i davalac informacije snosi posledice. Kao primer, može se uzeti slučaj novinarke Radio-televizije Kragujevac Snežane Ćeriman koja je od svoje direktorke dobila upozorenje pred otkaz jer je tražila podatke od javnog značaja od Elektroprivrede Srbije. Imamo, takođe, primer Predraga Spasojevića, koji je kao rukovodilac Odeljenja za pravne i skupštinske poslove u Opštini Požega po Zakonu dao informacije od javnog značaja, a dobio pretnju otkazom. Na koji način se može reagovati na ovakve slučajeve i da li Poverenik može imati ulogu u sprečavanju takvih praksi ubuduće?
Evo ovako. To su sad dodiri drugih zakona. Zakon o pristupu informacijama u tom smislu ne štiti tražioca. To bi zahtevalo korenite promene koje bi mogle da liče na Zakon o zaštiti uzbunjivača, ali on pravi razliku u odnosu na Zakon o slobodnom pristupu informacijama. Jer Zakon za zaštitu uzbunjivača daje mogućnost građansko-pravne zaštite lica koje se pojavljuje kao uzbunjivač. On ukazuje na neke silne nepravilnosti, nezakonitosti, korupciju, kriminal i zato ga štiti. On svojom aktivnošću štiti sistem, štiti državu ukazujući na kršenje zakona. To bi trebalo da bude podvedeno pod neku vrstu zlostavljanja na radu, nezakonitog otkaza itd.
Da li i kakve pritiske trpi Poverenik?
Do sada, za četiri meseca, nije trpeo. Da li je moj prethodnik trpeo, to ne znam. Znam da je preko medija bilo svačega. Ali, da li je imao neke pritiske – lično to ne znam. Ja za sada nisam, nadam se i da neću. Kada sam izabran na ovu funkciju, ja sam rekao da se neću baviti politikom. Niti želim da se politika bavi mnome.
Koliko je Poverenik nezavisan s obzirom da je biran od strane Skupštine Srbije?
Pa Poverenik jeste nezavisan po slovu zakona. I samostalan i nezavisan. Može se reći da je realtivno nezavisan i u finansijskom smislu jer ipak Ministarstvo finansija daje konačnu reč kada se utvrđuje budžet. Ovde je pitanje obaveznosti odluka Poverenika. Mi po Zakonu o slobodnom pristupu imamo proklamovanu mogućnost prinudnog izvršenja, ali faktički nemamo mogućnost da to sprovedemo. Zakon propisuje da Poverenik može da izrekne administrativne kazne. U izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, Povereniku je data mogućnost da izriče kazne u odnosu na prihod ili na dobit organa vlasti, odnosno javnog preduzeća koje je kažnjeno. Međutim mi ne znamo kolika je ta dobit. Od Trezora nikad ne dobijamo informaciju, tako da je to praktično prazna puška. Poenta je na tome da radimo na svesti jer kod nas se sve i svašta krije. Brane se neke osnovne stvari: kolika je plata na nekom radnom mestu, u nekom ministarstvu, koliko ima zaposlenih invalida u tom ministarstvu. Pa ljudi, to je informacija koja već treba da bude na sajtu, a ne da neko mora da ti je traži da bi je dobio. Često je i sujeta u pitanju. Posebno u manjim lokalnim samoupravama, gde vi imate nekog, nazovimo ga, nezavisnog novinara koji recimo nije u dobrim odnosima sa lokalnom vlasti i onda taman da traži informaciju neku najosnovniju, koju treba svi da dobiju, neće je dobiti. Što je suludo.
Koji su prioriteti u daljem radu vaše institucije?
Prioriteti u narednoj godini su na dva koloseka. Što se tiče slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja trudićemo se da izmene i dopune zakona ili donošenje novog, ne prođu bez našeg pozitivnog uticaja. Gledaćemo da izmene smanje dostignuti nivo pristupa i prava i da unormale malo oblast. A što se tiče Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, on je nov. Za razliku od Zakona o slobodnom pristupu, krajnje je teško čitljiv. Ne razumeju ga čak ni diplomirani pravnici, kamoli građani čija prava štiti i glavni akcenat je na sveobuhvatnoj edukaciji svih segmenata i slojeva društva koje dotiče zakon. Tu će biti ogroman posao. Planiramo, ne samo da uđemo na fakultet i u srednju školu, nego čak i u osnovnu školu, što su neke države i uradile, da objasnimo deci koliki je značaj da štite svoje lične podatke.
Sanja Đorđević (VOICE, foto: N1)
Tekst je nastao u okviru projekta „Informisani građani, kontrolori lokalne vlasti“, koji NDNV realizuje u saradnji sa organizacijom CRTA
